Природна вегетација, посебно у регионима под снажним утицајем људских активности, често нема многе врсте које би се тамо могле јавити у свом изворном станишту. Ова такозвана „тамна разноликост“ анализирана је глобално у новој студији коју је водио Универзитет у Тартуу (Естонија) и објављеној је у часопису „Nature“. Научници са Универзитета у Потсдаму допринели су студији, која истиче важност очувања и заштите екосистема ван природних резервата.
Преко 200 научника из истраживачке сарадње DarkDivNet , укључујући истраживаче са Института за биохемију и биологију Универзитета у Потсдаму, проучавали су биљке на скоро 5.500 локација у 119 региона широм света. На свакој локацији, истраживачи су забележили све биљне врсте и идентификовали тамну разноликост – аутохтоне врсте које би могле тамо да живе, али нису присутне. Успели су да ухвате пуни потенцијал биљне разноликости на свакој локацији и утврде колико је ове потенцијалне разноликости заправо присутно. Ово је омогућило откривање скривених утицаја људских активности на природну вегетацију. „До сада су се еколошке студије фокусирале на анализу врста присутних на одређеној локацији. Промена перспективе и питање које врсте недостају и зашто омогућава дубље разумевање процеса који покрећу тренутни губитак биодиверзитета“, каже др Коља Бергхолц из истраживачке групе за екологију вегетације и заштиту природе, који је коаутор студије.
У регионима са ниском густином насељености и малом променом коришћења земљишта, екосистеми обично садрже више од трећине потенцијално погодних врста. Насупрот томе, екосистеми у регионима под снажним утицајем људских активности домаћини су највише једној од пет могућих врста. Конвенционална мерења биодиверзитета нису могла да обухвате ове ефекте јер природне флуктуације у биодиверзитету у различитим екосистемима прикривају прави обим људског утицаја. Коља Бергхолц извештава: „За потребе студије, прикупили смо податке у два веома различита региона истраживања: региону Укермарк у Бранденбургу и острву Родос у Грчкој. Поређење је било веома узбудљиво за нас јер је открило обрасце које не бисмо очекивали.“ Истраживачи су унапред били свесни да је медитеранска флора далеко богатија врстама него интензивно коришћени пејзаж у Централној Европи. Међутим, такође је показано да су врсте на Родосу веома хомогено распоређене по целом пејзажу, што значи да је тамна разноликост мања него у Бранденбургу.
Главни аутор, проф. Меелис Партел, сумира: „Људски поремећаји имају много већи утицај него што се раније мислило, чак досежући и заштићена подручја. Такође смо открили да је негативан утицај људских активности био мање изражен када је најмање једна трећина околног региона остала нетакнута, што подржава глобални циљ заштите 30 процената копнене површине Земље.“
Сарадња DarkDivNet-а је започела 2018. године, на основу идеје Партела и неких колега. Он се сећа: „Увели смо теорију тамне разноликости и развили методе за њено проучавање, али да бисмо направили глобална поређења, били су нам потребни конзистентни узорци у многим регионима. То се чинило немогућим, али су нам се придружиле многе колеге са различитих континената.“ Концепт тамне разноликости је практичан алат за конзерваторе да идентификују недостајуће одговарајуће врсте и прате напредак у обнови екосистема.
Оригинална публикација
Партел, М., Р. Таме, Ц. П. Кармона и др. (2025). „Глобално осиромашење природне вегетације откривено тамном разноликошћу“, Nature
Позадина
Обим и брзина изумирања врста
Према конзервативним проценама, стопе изумирања кичмењака су осам до 53 пута веће од природне стопе изумирања од два догађаја изумирања на 10.000 врста по веку (E/MSY). Код водоземаца, стопе достижу 100 пута веће од природног нивоа. Колико показују научни записи , 477 врста кичмењака је изумрло од 1900. године, укључујући 69 врста сисара, 80 врста птица и 146 врста водоземаца. Чак и у заштићеним подручјима, евидентан је масовни пад броја врста: једна студија је открила да се укупна биомаса летећих инсеката смањила за 75 процената у року од 27 година.
Утицаји на екосистем
Ако се тренутни трендови наставе стопом од 3,6 врста изумирања годишње – и ако тренутно нису видљиве ефикасне контрамере – 75 процената свих врста је угрожено изумирањем, што је ситуација упоредива са палеонтолошким масовним изумирањем. Тренутно се процењује да је милион врста у непосредној опасности од изумирања.
Изумирање врста смањује производњу биомасе до 30 процената и рециклажу хранљивих материја до четвртине. Истовремено, отпорност екосистема на климатске стресоре значајно се смањује.
Људи су узрок изумирања врста. Уништавање станишта одговорно је за 50 процената изумирања . Штавише, глобализација, са својом међународном трговином и туризмом, олакшава имиграцију инвазивних врста; оне су одговорне за 30 процената изумирања. Истовремено, климатске промене убрзавају физиолошке стресоре. Прекомерна експлоатација одређених популација, посебно риба и сисара, додатно доприноси проблему.
